Zašto je vrtićko doba ključno za razvoj karaktera?

Reč „karakter“ zvuči ozbiljno, kao nešto što se dobije rođenjem i posle samo nosi. Kad pričamo o deci od dve do šest godina, mislimo na mnogo svakodnevnije stvari: da sačeka red na tobogan, da pruži ruku drugu koji plače, da ponovo složi kulu kad se sruši, da kaže „izvini“ i (ponekad) to i misli. Psiholozi ove sposobnosti zovu socio-emocionalnim veštinama i izvršnim funkcijama. Mi ćemo im ovde reći karakter, jer roditelji tako o njima i razmišljaju.

Dobra vest je da se karakter u ovim godinama ne „otkriva“ nego gradi. Malo manje dobra je da se gradi sada, dok mnogim roditeljima deluje da je dete „još malo za to“.

Šta se dešava u prvim godinama

Prema Centru za razvoj deteta Univerziteta Harvard, u prvih nekoliko godina života u mozgu nastaje više od milion novih neuronskih veza svake sekunde. Ključno je šta te veze oblikuje: ne aplikacije za učenje i ne kartice sa slovima, već odnosi. Harvardski istraživači to zovu „serve and return“, servis i povratni udarac. Dete nešto pokaže, kaže ili zaplače, a odrasli mu odgovori, pogledom, rečju, zagrljajem. Svaka takva razmena ostavlja trag.

U vrtiću se ovo dešava iznova, tokom celog dana, sa vaspitačima, ali i sa drugom decom, koja na „servis“ odgovaraju mnogo manje predvidljivo od roditelja. Upravo zato je vrtić tako dobar teren za vežbanje.

Šta pokazuju istraživanja koja su decu pratila decenijama

Najpoznatije je novozelandsko istraživanje iz Danidina (Dunedin), koje je pratilo oko 1.000 dece rođene 1972. i 1973. sve do njihove 32. godine. Deca koja su u detinjstvu imala slabiju samokontrolu kao odrasli su češće imala zdravstvene probleme, teškoće sa novcem i krivični dosije. Razlika se videla čak i kod onih koji su završili školovanje, nisu pušili i nisu rano postali roditelji. Ono što roditeljima najviše znači stoji u zaključku autorke, profesorke Teri Mofit (Terrie Moffitt): i mala poboljšanja samokontrole u detinjstvu mogu da donesu korist celog života. Samokontrola, drugim rečima, nije sudbina; vežba se.

„Samokontrola, drugim rečima, nije sudbina; vežba se.“

U Engleskoj je projekat EPPSE od 1997. pratio više od 3.000 dece, od treće godine kroz celo školovanje. Deca koja su išla u kvalitetan predškolski program kasnije su bolje regulisala sopstveno ponašanje, imala bolje socijalno ponašanje i bila manje hiperaktivna.

Ekonomista i nobelovac Džejms Hekman (James Heckman) je sa saradnicima izračunao da su dva intenzivna programa za decu od rođenja do pete godine iz Severne Karoline, sprovedena sedamdesetih, društvu vraćala oko 13% godišnje na uloženi novac, kroz bolje zdravlje, obrazovanje, zaposlenje i manje kriminala. To su bili posebni programi za porodice u teškim uslovima, pa brojku ne treba preslikavati na svaki vrtić. Smer je ipak jasan: ono što se uloži rano, vraća se dugo.

Zašto baš vrtić

Kod kuće je dete često centar sveta, i to je u redu. U vrtiću je jedno od dvadesetak, i to je takođe u redu, jer tu svakodnevno vežba stvari koje se u porodici od tri člana teško uvežbaju: deljenje, čekanje, dogovaranje, prvi sukob sa drugom i prvo mirenje, poštovanje pravila koja nije smislila mama.

Srpske Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja, poznate kao „Godine uzleta“, predstavljene su 2018. i uvode se u vrtiće od septembra 2019. One vrtić ne vide kao mesto za ranu nastavu, već kao prostor za igru i smislene odnose sa vršnjacima i odraslima, sa dobrobiti deteta kao glavnim ciljem. Karakter se, dakle, ne uči na času. Uči se u igri, i to u igri sa drugima.

Kvalitet nije u skupim igračkama

Kad istraživanja govore o „kvalitetnom“ vrtiću, ne misle na opremu. Misle na tople, pažljive odnose, na vaspitače koji imaju vremena da odgovore na „servis“, na dovoljno slobodne igre i na doslednost: da dete zna šta može da očekuje. Zato je svako sredstvo koje vaspitaču vraća vreme posredno i ulaganje u decu.

Šta možete da uradite kod kuće

Dete najviše dobija kad vrtić i kuća vuku na istu stranu. Istraživanja o saradnji vaspitača i roditelja beleže da su dobri odnosi i redovna komunikacija između njih povezani sa boljim socijalnim ponašanjem dece. Nekoliko stvari koje pomažu bez posebne pripreme:

• Pitajte o odnosima, ne samo o obrocima. „S kim si se danas igrao?“ otvara mnogo više od „Šta si jeo?“.
• Imenujte osećanja. „Vidim da si ljut jer se kula srušila.“ Deca koja imaju reči za emocije lakše njima upravljaju.
• Pustite ga da pokuša samo, pa makar trajalo duže. Istrajnost raste od malih pokušaja, ne od gotovih rešenja.
• Hvalite trud, ne samo rezultat. „Dugo si se trudila oko tog crteža“ uči dete da vredi pokušavati.
• Budite dosledni sa vrtićem. Ako znate kako vaspitač smiruje dete ili koja pravila važe u grupi, probajte isto i kod kuće.

Gde se tu uklapa Veerny

Da biste nastavili ono što je u vrtiću počelo, prvo treba da znate šta je počelo. Upravo to su roditelji u našoj anketi najviše tražili: 79% njih želi da zna kako se dete ponaša prema drugoj deci i vaspitačima, a odmah iza su aktivnosti i raspoloženje. Veerny pomaže vaspitačima da te male trenutke, prvo deljenje, novu reč, hrabrost pred grupom, zabeleže za par minuta, a vama da ih vidite isti dan i o njima razgovarate uveče.

Prvih šest godina prođe brže nego što iko očekuje. Najbolje ih koriste deca čiji odrasli rade kao tim.

Pročitajte i: 10 pitanja za vaspitača koja nisu „je l’ lepo jeo“ →